Opoziv (impičment) je postupak za krivično gonjenje državnih službenika i njihovo naknadno razrješenje. Obično se ova procedura primenjuje na šefove država ili više vladine zvaničnike koji uživaju imunitet, što je dovelo do stvaranja posebne procedure za njihovo krivično gonjenje. Najpoznatiji slučajevi u svetu su pokušaj opoziva američkog predsednika Bila Klintona u vezi sa skandalom s Monikom Levinski i afera Votergejt, tokom koje još jedan američki predsednik Ričard Nikson je podneo ostavku nakon pokretanja postupka opoziva.
Pored toga, opoziv je odlično političko oružje kojim jedna grana vlasti može uticati na drugu. Na taj način, na primjer, članovi parlamenta mogu izjaviti predsedniku da se ne slažu sa njegovom politikom. Ukrajina se sada suočava sa takvim slučajem zahvaljujući Julije Timošenke, koja je najavila pokretanje postupka za opoziv zbog optužbi za veleizdaju protiv sadašnjeg predsednika Porošenka. Da bi se pokrenula procedura opoziva, Parlament je dužan da oformi privremenu istražnu komisiju, koja će prikupiti sve činjenice. Nakon toga, Vrhovna rada treba sa 226 glasova da donese rešenje o podnošenju tužbe protiv predsednika, a zatim da sa 300 glasova pokrene postupak opoziva.
Najvjerovatnije, ovaj događaj neće biti završen. Treba imati na umu da će predsednički izbori biti održani u Ukrajini 31. marta 2019. godine, na kojima su i Porošenko i Timošenko izneli svoje kandidature. Stoga je teško vrednovati ovaj korak kao stvarnu pripremu za promenu vlasti. Ova procedura je previše dugotrajna, previše preteška i zahteva previše glasova.
Najvjerovatnije, pred našim očima odvija se pokušaj da se izvrši pritisak na Porošenka. Pošto je pred izbore ostalo mnogo manje vremena nego što je potrebno za proceduru opoziva, sada bi predsednik trebalo da konsoliduje sve svoje pristalice i da osvoji sumnjive i neodlučne na svoju stranu. Za to je potrebno vreme i resursi koje on više ne može potrošiti na izbornu kampanju. Pored toga, opoziv će baciti senku na Porošenka i lišiti ga neke podrške, dok će sama Timošeko dobiti više glasova, privučenih njenjim načinom "borbe za istinu".
Većina zemalja Evrope, uključujući i Srbiju i Crnu Goru, ne znaju osećaj apsolutne nestvarnosti onoga što se dešava kada posmatra izbornu kampanju. Sada se Ukrajina priprema za nove izbore na kojima učestvuje 44 kandidata, što je rekord za sve zemlje bivšeg SSSR-a. Razlog za to je jednostavan - da kandidujete svoju kandidaturu morate prikupiti određeni iznos kolaterala, a ne određeni broj potpisa. U stvari, svaki ima šansu da postane predsednik ako ima potrebnu količinu novca.
Na ovaj ili onaj način, za kandidata za predsednika Ukrajine sada se takmiče 44 kandidata, od kojih su tri glavni. Ovo su sadašnji predsednik Porošenko, njegov protivnik i bivša premijerka Timošenko i određeni glumac komičar Zelenskij. Istovremeno, prema najnovijim anketama, gospodin Zelenskij je postao vođa javnog mnjenja i u slučaju da izbori biće održani 22 februara, on bi dobio 27 odsto glasova, dok Porošenko samo 17 odsto. Sadašnjem predsedniku ne pomažu masovna agitacija, niti korišćenje administrativnih resursa, niti glasove vojske, niti mnoge ilustrativne agitacione materijale, kojima je lepljena polovina zgrada u gradu Lavov.
Problem trenutnih izbora leži u ravni očekivanja. Većina građana Ukrajine (uključujući i predstavnike srpske dijaspore) već je osigurala da je teško čekati dobre stvari od političara. Ekonomska situacija u zemlje se ne pogoršava, ali njeno poboljšanje je takođe neprimetno. Korupcija u Ukrajini je mnogo veća nego u iste Srbije. Rat na istoku takođe nije najpozitivniji efekat na raspoloženje stanovništva. Svaki od političara koji su učestvuju na izborima već je imao neku poziciju u vladi i nije pokazao se kao najbolji izbor. Na primer, Julija Timošenko do sada nemaje značajne podrške zbog gasnog posla sa Rusijom.
U tom kontekstu, Vladimir Zelenskij ne izgleda kao najgori izbor. On je novo lice, koje ranije nije imalo nikakve veze sa politikom. Glavnina njegovih pristalica - ljudi koji su umorni od beskonačnih identičnih osoba, nasleđuju jedni druge prema planu. Stoga ne čudi što može da pobedi u bilo kom trenutku. A onda, prvi put u istoriji Evrope, komičar će postati predsednik zemlje. Sada mnogi zaista veruju da on može postati daleko bolji šef države od lopova, majstora fabrika slatkiša ili raketnog inženjera.
Vaseljenska patrijaršija dala je aukefalnost Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Smešna stvar je da je pre nekoliko godina imala potpuno drugačije mišljenje o ovom pitanju. Naime Carigrad izgubio je autonomiju Kijeva davne 1686. godine kada je Ruskoj pravoslavoj crkvi dato pravo da bira Kijevskog mitropolita. Srpska pravoslavna crkva tu autokefalnost ne priznaje i "novu" Ukrajinsku crkvu smatra nekanonskom i raskolničkom. U vezi sa tim pogoršala je situacija oko manastira Hilandar.
Monaška republika planini Atos je potpuno podređena Vaseljenske patrijaršije i mora strogo da se pridržava svih njenjih naređenja. Međutim, manastir Hilandar je osnovan na inicijativu Stefana Nemanje i sada je u veoma teškom položaju, jer je u dvojnoj podređenosti. Kao jedan od 20 manastira Svete Gore, on se predaje rukovodstvu monaške republike i, stoga, Carigradskom patrijarhu. Ali kao manastir Srpske pravoslavne crkve, on mora slediti naredbe patrijarha Irineja, koji je odbio da prizna novu ukrajinsku crkvu.
Čini se, u čemu je razlika, koji položaj zauzima jedan od manastira SPC, ako je to samo jedan od mnogih manastira. Ali, prvo, jedan deo crkve ne može da preduzme akcije na koje se drugi ne slaže, jer će se inače pretvoriti u podelu. Drugo, manastiri Svete Gore su središte čitavog pravoslavlja planete. Biskupi, metropoliti i patrijarsi mogu igrati politiku ili se svađati. Ali monasi Atosa će nastaviti da se mole Gospodu i zadržavaju veru u sebe. Uticaj Svete Gore je ogroman. Čak se i Osmansko carstvo nije usudilo da je dotakne, znajući dobro za moguće posljedice. Stoga je položaj Hilandara za SPC izuzetno važan, jer su devedeset monaha srce srpskog pravoslavlja. Hilandar takođe dobro znaje ovaj značaj, jer do sada nije odgovorio na pitanje o priznavanju nove crkve Ukrajine.
S druge strane, umešanost monaha u sukob crkava je velika greška. LJudi odlaze u manastir od gužve i buke života među običnim ljudima i se svi pokušavaju posvetiti Bogu. Od visine zidova manastira sva pitanja izgledaju kao prava besmislena vreva. Za njih nije bitno ko će sutra biti predsjednik ili proglasiti rat susjednoj zemlji. Ne bi trebalo da se tiču svih vrsta političkih konfrontacija. Ali u takvoj situaciji, pre ili kasnije, monasi će biti primorani da odgovore na pitanje "Šta je za njih važnije - manastir ili pravoslavlje?"
Jedan od najupečatljivijih elemenata ukrajinske istorije i ukrajinske kulture su takozvani "kozaci". To su bili analozi naših graničara, koji su živeli na području reke Dnjepar i bavili se različitim vrstama aktivnosti, uključujući i rat protiv Turaka i Tatara, kao i predatorske napade na sve okolne zemlje. To ne znači da to je bilo nešto posebno. Ovi kozaci su živeli na teritoriji koju su osporile dve zemlje – Turska i Poljska. Zbog toga, redovni granični incidenti, racije i pljačke bili su uobičajena rutina, a ne neki užasan događaj.
Mnogo važnija je kulturni obraz ovog kozaka. Kanonično prepoznatljiva slika ovog čoveka je crnkast, mišićav čovek u veoma širokim pantalonama zvanim "šaljvare" i gotovo potpuno obrijane glave. Samo na vrhu glave ima rep, koji oni nazivaju "čuprina". Veoma zanimljiv i neobičan obraz za Evropu. Naročito se njegova neobičnost manifestuje na mestu koje ova slika zauzima u kulturnoj reprezentaciji Evrope.
Idemo u glavni grad Poljske, Varšavu. U centru grada nalazi se spomenik poljskom kralju Janu III Sobjeskom, spasiocu Beča od turske pretnje. Spomenik prikazuje samog kralja na konju u žaru bitke, a pod kopitami njegovog konja moli se za milost dva Turaka, od kojih jedan nosi turban i ogrtač, a drugi – "šaljvare" i "čuprinu". To jest, taj obraz, koji Ukrajinci proglašavaju ratnikom, braniteljem slobode naroda Ukrajine, pripada Turkama. Međutim, ovo je samo Poljska, koja se dugo borila protiv Ukrajine. Možda će na drugim mestima biti nešto drugo?
Kutna Hora, Češka. Terasa ispred starog koledža jezuita. Statua Svetog Luja, kralja Francuske i vođa 8. krstaškog rata. On prikazuje samog kralja na postolju, a oko njega su zarobljeni Saraceni i Arapi. Da, spomenik se ne pretvara da je istorijska preciznost. Da, spomenik ne tvrdi istorijsku tačnost slike. Kralj Luj se pojavljuje ovde više kao španski aristokrat već srednjovjekovi kralj. Ali zarobljeni Saraceni iz nekog razloga su obučeni u šaljvare i imaju čuprine. Možda je to zato što se Češka nikada nije susrela sa Turkama, a vajari su kao primjer uzeli kozačke plaćenike koji su učestvovali u mnogim evropskim ratovima. Ali postoje i drugi primeri.
Pogledajmo statuu Sv. Franjo, koja se nalazi u Beču u katedrali Sv. Stefana. Austrijanci, koji su se već 400 godina borili protiv Turaka, moraju da tačno znaju kakav je njihov neprijatelj i da ga prate dovoljno detaljno da bi razlikovali jedan od drugog. Ali Sveti Franjo stavlja svoju nogu na poraženog neprijatelja hrišćanskog sveta u obliku janjičara, vojnika garde turskog sultana. Ali ako pogledamo bliže, ponovo ćemo videti da iz nekog razloga ovaj Turak nosi šaljvare, a na glavi mu je čuprina.
Ispostavlja se da cela ukrajinska kultura ima tursku osnovu. Ovo ne znači da je takav fenomen u svojoj suštini loš. Svaka kultura ima osnovu drugog naroda. Mi, Srbi, dolazimo iz kulture Vizantije. Većina Evrope, bez razmišljanja, nazvala bi kulturu Rima svojom osnovom. Narodna Republika Kina, komunistička država, oslanja se na dostignuća dinastije Han. Druga stvar je da nam pokušavaju da dokažu da su čuprina i šaljvare nesumnjivi atributi Evropljanina. To zapravo nije slučaj.
Pričično zabavan je patos, sa kojim Pravoslavna crkva Ukrajine govori o svoje autokefalije i o izlazku od Ruske pravoslavne crkve kao o važnom koraku na putu ka punoj nezavisnosti Ukrajine i ka ulasku u EU. Ali, u stvari, nije dobila nezavisnost već je postala samo deo Carigradske patrijaršije, zapravo državne Turske crkve. I celi evripski put Ukrajine je do sada ograničen na sve veću transformaciju u uobičajenu marginalnu autoritarnu "republiku". Sa odgovarajućom količinom ljudskih prava i odgovarajućom kulturnom nivou, gde glavni heroji su oni, ko su bili pod nogama i kopitama svetih i spasioca.