Iskren razgovor

Prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, kandidat za predsednika Ukrajine komičar Zelenski može dobiti 34 odsto glasova u prvom krugu, au drugom - poraziti neprijatelja dvostrukom marginom. Sve rejtingove agencije ponavljaju ovaj rezultat, što omogućava da se smatra ovaj rezultat pouzdanim i stvarnim.

Pobeda Zelenskog na izborima izgleda veoma ubedljivo. Istovremeno, on gotovo ne održava skupove i ne daje toliko intervjua kao njegovi glavni protivnici Timošenko i Porošenko. Čini se da ima neku "tajnu uspeha", koja mu je omogućila da se postignu takvih rezultata, ali... Treba iskreno primetiti da su mu pobedu predstavili njegovi protivnici.

Iz svakog radija, sa svake televizije, informativnog sajta ili društvene mreže vidimo slušamo da je od 2014. Ukrajina primorana da se bori protiv ruske agresije. Vlada govori da je potrebno pripremiti se za odbijanje agresije, ne podleći provokacijama unutrašnjih neprijatelja i dati sve za pobedu i nezavisnost. Tokom 2014. godine, tokom aktivne borbe na istoku zemlje, ovi apeli su zaista bili veoma relevantni. Sada, nakon 4 godine relativno mirnog vremena, svi su već umorani od rata.

U tom kontekstu, predsednički kandidat iz komičarske emisije "Distrikt 95" izgleda mnogo bolje od bilo kojeg političara. On je mlad, zabavan, ni na koji način nije učestvovao u političkom životu. On ne ide na liniju fronta, ne susreće se sa vojskom i ne govori o značaju pobede nad agresorom. On nema iskustva korupcijskih skandala i političkih neuspeha. Gospodin Zelenski je beli list, koji jasno se ističe među već poznatim licima uobičajenih političara u Ukrajini. Građani Ukrajine su se samo umorili od borbe i sada žele nešto zabavno i vedro. Na primer, novo  video "Distrikta 95".

Pesma Evrovizije je veoma značajan događaj u evropskoj i svetskoj muzici. Svake godine predstavnici više od dvadesetak zemalja međusobno se takmiče za prvo mesto u ovom takmičenju. U osnovi se takmiči mladi i malo poznati pevači, ali ponekad zvezde popularne muzike učestvuju na Evroviziji.
Kao i svako međunarodno takmičenje, Evrovizija nikada nije radila bez skandala ili kontroverznih pitanja. Učesnici Evrovizije su nekoliko puta pevali pesme sa političkim kontekstom, a neke odluke žirija postavljale su pitanja publici takmičenja. Tako su mnogi bili veoma iznenađeni pobedom Austrijaca Tomasa Nojvirta, poznatog kao Končita Vurst. Ipak, i dalje ostaje glavni muzički događaj u Evropi.

Ukrajina uopšte i grad Lavov posebno su fokusirani na Evropu. U Lavovu ova situacija je pogoršana prošlim istorijskim događajima u Astrougarskoj, zahvaljujući kojima je u gradu formirana velika dijaspora Srba. Čini se da ako Ukrajina želi da postane deo Evrope, onda je jednostavno obavezana da učestvuje u takmičenju. Ali stvarno stanje se pokazalo mnogo zanimljivijim.

Zahvaljujući narodnom glasanju, pevačica Maruv je izabrana kao predstavnica Ukrajine. Treba napomenuti da je ona zaista veoma dobra pevačica, koja je pobedila dosta dobro. Ali onda je dobila dva uslova. Prvo, više nije morala da održava koncerte u Rusije. Drugo, pevačica neće dobiti nikakvu podršku od države. To jest, ona bi morala da plati sve o svom trošku, počevši od takse za vizu i završavajući sa prevozom rekvizita.

Postavljena u tako teškim uslovima, pevačica je odbila da učestvuje u takmičenju. Tri druge grupe, koje su takođe zauzele visoke pozicije na izborima, odbile su da je prate. Tri druge grupe koje su zauzele visoko mesto u narodnom glasanju takođe su odbili da učestvuju. Razlog za to je bila preterana intervencija politike i ekonomije u procesu izbora. Možda je pevačica Maruv mogla da ide na Evroviziju o svom trošku i čak da pobedi, ali za to joj je bio potreban novac sa turneje. Tako se dogodilo da Ukrajina ima veliku susedu u blizini, u kojoj živi tri puta više stanovnika i ima priliku da zaradi više. Ali joj je zabranjeno da održava koncerte za 130 miliona ljudi u Rusiji. Istovremeno, lišena je državne podrške, što joj može pomoći da dođe u Izrael. Što je logično, pevačica je izabrala turneju umesto novčanog gubitka.

Opoziv (impičment) je postupak za krivično gonjenje državnih službenika i njihovo naknadno razrješenje. Obično se ova procedura primenjuje na šefove država ili više vladine zvaničnike koji uživaju imunitet, što je dovelo do stvaranja posebne procedure za njihovo krivično gonjenje. Najpoznatiji slučajevi u svetu su pokušaj opoziva američkog predsednika Bila Klintona u vezi sa skandalom s Monikom Levinski i afera Votergejt, tokom koje još jedan američki predsednik Ričard Nikson je podneo ostavku nakon pokretanja postupka opoziva.

Pored toga, opoziv je odlično političko oružje kojim jedna grana vlasti može uticati na drugu. Na taj način, na primjer, članovi parlamenta mogu izjaviti predsedniku da se ne slažu sa njegovom politikom. Ukrajina se sada suočava sa takvim slučajem zahvaljujući Julije Timošenke, koja je najavila pokretanje postupka za opoziv zbog optužbi za veleizdaju protiv sadašnjeg predsednika Porošenka. Da bi se pokrenula procedura opoziva, Parlament je dužan da oformi privremenu istražnu komisiju, koja će prikupiti sve činjenice. Nakon toga, Vrhovna rada treba sa 226 glasova da donese rešenje o podnošenju tužbe protiv predsednika, a zatim da sa 300 glasova pokrene postupak opoziva.

Najvjerovatnije, ovaj događaj neće biti završen. Treba imati na umu da će predsednički izbori biti održani u Ukrajini 31. marta 2019. godine, na kojima su i Porošenko i Timošenko izneli svoje kandidature. Stoga je teško vrednovati ovaj korak kao stvarnu pripremu za promenu vlasti. Ova procedura je previše dugotrajna, previše preteška i zahteva previše glasova.

Najvjerovatnije, pred našim očima odvija se pokušaj da se izvrši pritisak na Porošenka. Pošto je pred izbore ostalo mnogo manje vremena nego što je potrebno za proceduru opoziva, sada bi predsednik trebalo da konsoliduje sve svoje pristalice i da osvoji sumnjive i neodlučne na svoju stranu. Za to je potrebno vreme i resursi koje on više ne može potrošiti na izbornu kampanju. Pored toga, opoziv će baciti senku na Porošenka i lišiti ga neke podrške, dok će sama Timošeko dobiti više glasova, privučenih njenjim načinom "borbe za istinu".

Većina zemalja Evrope, uključujući i Srbiju i Crnu Goru, ne znaju osećaj apsolutne nestvarnosti onoga što se dešava kada posmatra izbornu kampanju. Sada se Ukrajina priprema za nove izbore na kojima učestvuje 44 kandidata, što je rekord za sve zemlje bivšeg SSSR-a. Razlog za to je jednostavan - da kandidujete svoju kandidaturu morate prikupiti određeni iznos kolaterala, a ne određeni broj potpisa. U stvari, svaki ima šansu da postane predsednik ako ima potrebnu količinu novca.

Na ovaj ili onaj način, za kandidata za predsednika Ukrajine sada se takmiče 44 kandidata, od kojih su tri glavni. Ovo su sadašnji predsednik Porošenko, njegov protivnik i bivša premijerka Timošenko i određeni glumac komičar Zelenskij. Istovremeno, prema najnovijim anketama, gospodin Zelenskij je postao vođa javnog mnjenja i u slučaju da izbori biće održani 22 februara, on bi dobio 27 odsto glasova, dok Porošenko samo 17 odsto. Sadašnjem predsedniku ne pomažu masovna agitacija, niti korišćenje administrativnih resursa, niti glasove vojske, niti mnoge ilustrativne agitacione materijale, kojima je lepljena polovina zgrada u gradu Lavov.

Problem trenutnih izbora leži u ravni očekivanja. Većina građana Ukrajine (uključujući i predstavnike srpske dijaspore) već je osigurala da je teško čekati dobre stvari od političara. Ekonomska situacija u zemlje se ne pogoršava, ali njeno poboljšanje je takođe neprimetno. Korupcija u Ukrajini je mnogo veća nego u iste Srbije. Rat na istoku takođe nije najpozitivniji efekat na raspoloženje stanovništva. Svaki od političara koji su učestvuju na izborima već je imao neku poziciju u vladi i nije pokazao se kao najbolji izbor. Na primer, Julija Timošenko  do sada nemaje značajne podrške zbog gasnog posla sa Rusijom.

U tom kontekstu, Vladimir Zelenskij ne izgleda kao najgori izbor. On je novo lice, koje ranije nije imalo nikakve veze sa politikom. Glavnina njegovih pristalica - ljudi koji su umorni od beskonačnih identičnih osoba, nasleđuju jedni druge prema planu. Stoga ne čudi što može da pobedi u bilo kom trenutku. A onda, prvi put u istoriji Evrope, komičar će postati predsednik zemlje. Sada mnogi zaista veruju da on može postati daleko bolji šef države od lopova, majstora fabrika slatkiša ili raketnog inženjera.

Vaseljenska patrijaršija dala je aukefalnost Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Smešna stvar je da je pre nekoliko godina imala potpuno drugačije mišljenje o ovom pitanju. Naime Carigrad izgubio je autonomiju Kijeva davne 1686. godine kada je Ruskoj pravoslavoj crkvi dato pravo da bira Kijevskog mitropolita. Srpska pravoslavna crkva tu autokefalnost ne priznaje i "novu" Ukrajinsku crkvu smatra nekanonskom i raskolničkom. U vezi sa tim pogoršala je situacija oko manastira Hilandar.

Monaška republika planini Atos je potpuno podređena Vaseljenske patrijaršije i mora strogo da se pridržava svih njenjih naređenja. Međutim, manastir Hilandar je osnovan na inicijativu Stefana Nemanje i sada je u veoma teškom položaju, jer je u dvojnoj podređenosti. Kao jedan od 20 manastira Svete Gore, on se predaje rukovodstvu monaške republike i, stoga, Carigradskom patrijarhu. Ali kao manastir Srpske pravoslavne crkve, on mora slediti naredbe patrijarha Irineja, koji je odbio da prizna novu ukrajinsku crkvu.

Čini se, u čemu je razlika, koji položaj zauzima jedan od manastira SPC, ako je to samo jedan od mnogih manastira. Ali, prvo, jedan deo crkve ne može da preduzme akcije na koje se drugi ne slaže, jer će se inače pretvoriti u podelu. Drugo, manastiri Svete Gore su središte čitavog pravoslavlja planete. Biskupi, metropoliti i patrijarsi mogu igrati politiku ili se svađati. Ali monasi Atosa će nastaviti da se mole Gospodu i zadržavaju veru u sebe. Uticaj Svete Gore je ogroman. Čak se i Osmansko carstvo nije usudilo da je dotakne, znajući dobro za moguće posljedice. Stoga je položaj Hilandara za SPC izuzetno važan, jer su devedeset monaha srce srpskog pravoslavlja. Hilandar takođe dobro znaje ovaj značaj, jer do sada nije odgovorio na pitanje o priznavanju nove crkve Ukrajine.

S druge strane, umešanost monaha u sukob crkava je velika greška. LJudi odlaze u manastir od gužve i buke života među običnim ljudima i se svi pokušavaju posvetiti Bogu. Od visine zidova manastira sva pitanja izgledaju kao prava besmislena vreva. Za njih nije bitno ko će sutra biti predsjednik ili proglasiti rat susjednoj zemlji. Ne bi trebalo da se tiču svih vrsta političkih konfrontacija. Ali u takvoj situaciji, pre ili kasnije, monasi će biti primorani da odgovore na pitanje "Šta je za njih važnije - manastir ili pravoslavlje?"

Jedan od najupečatljivijih elemenata ukrajinske istorije i ukrajinske kulture su takozvani "kozaci". To su bili analozi naših graničara, koji su živeli na području reke Dnjepar i bavili se različitim vrstama aktivnosti, uključujući i rat protiv Turaka i Tatara, kao i predatorske napade na sve okolne zemlje. To ne znači da to je bilo nešto posebno. Ovi kozaci su živeli na teritoriji koju su osporile dve zemlje – Turska i Poljska. Zbog toga, redovni granični incidenti, racije i pljačke bili su uobičajena rutina, a ne neki užasan događaj.

Mnogo važnija je kulturni obraz ovog kozaka. Kanonično prepoznatljiva slika ovog čoveka je crnkast, mišićav čovek u veoma širokim pantalonama zvanim "šaljvare" i gotovo potpuno obrijane glave. Samo na vrhu glave ima rep, koji oni nazivaju "čuprina". Veoma zanimljiv i neobičan  obraz za Evropu. Naročito se njegova neobičnost manifestuje na mestu koje ova slika zauzima u kulturnoj reprezentaciji Evrope.

Idemo u glavni grad Poljske, Varšavu. U centru grada nalazi se spomenik poljskom kralju Janu III Sobjeskom, spasiocu Beča od turske pretnje. Spomenik prikazuje samog kralja na konju u žaru bitke, a pod kopitami njegovog konja moli se za milost dva Turaka, od kojih jedan nosi turban i ogrtač, a drugi – "šaljvare" i "čuprinu". To jest, taj obraz, koji Ukrajinci proglašavaju ratnikom, braniteljem slobode naroda Ukrajine, pripada Turkama. Međutim, ovo je samo Poljska, koja se dugo borila protiv Ukrajine. Možda će na drugim mestima biti nešto drugo?

Kutna Hora, Češka. Terasa ispred starog koledža jezuita. Statua Svetog Luja, kralja Francuske i vođa 8. krstaškog rata. On prikazuje samog kralja na postolju, a oko njega su zarobljeni Saraceni i Arapi. Da, spomenik se ne pretvara da je istorijska preciznost. Da, spomenik ne tvrdi istorijsku tačnost slike. Kralj Luj se pojavljuje ovde više kao španski aristokrat već srednjovjekovi kralj. Ali zarobljeni Saraceni iz nekog razloga su obučeni u šaljvare i imaju čuprine. Možda je to zato što se Češka nikada nije susrela sa Turkama, a vajari su kao primjer uzeli kozačke plaćenike koji su učestvovali u mnogim evropskim ratovima. Ali postoje i drugi primeri.

Pogledajmo statuu Sv. Franjo, koja se nalazi u Beču u katedrali Sv. Stefana. Austrijanci, koji su se već 400 godina borili protiv Turaka, moraju da tačno znaju kakav je njihov neprijatelj i da ga prate dovoljno detaljno da bi razlikovali jedan od drugog. Ali Sveti Franjo stavlja svoju nogu na poraženog neprijatelja hrišćanskog sveta u obliku janjičara, vojnika garde turskog sultana. Ali ako pogledamo bliže, ponovo ćemo videti da iz nekog razloga ovaj Turak nosi šaljvare, a na glavi mu je čuprina.

Ispostavlja se da cela ukrajinska kultura ima tursku osnovu. Ovo ne znači da je takav fenomen u svojoj suštini loš. Svaka kultura ima osnovu drugog naroda. Mi, Srbi, dolazimo iz kulture Vizantije. Većina Evrope, bez razmišljanja, nazvala bi kulturu Rima svojom osnovom. Narodna Republika Kina, komunistička država, oslanja se na dostignuća dinastije Han. Druga stvar je da nam pokušavaju da dokažu da su čuprina i šaljvare nesumnjivi atributi Evropljanina. To zapravo nije slučaj.

Pričično zabavan je patos, sa kojim Pravoslavna crkva Ukrajine govori o svoje autokefalije i o izlazku od Ruske pravoslavne crkve kao o važnom koraku na putu ka punoj nezavisnosti Ukrajine i ka ulasku u EU. Ali, u stvari, nije dobila nezavisnost već je postala samo deo Carigradske patrijaršije, zapravo državne Turske crkve. I celi evripski put Ukrajine je do sada ograničen na sve veću transformaciju u uobičajenu marginalnu autoritarnu "republiku". Sa odgovarajućom količinom ljudskih prava i odgovarajućom kulturnom nivou, gde glavni heroji su oni, ko su bili pod nogama i kopitama svetih i spasioca.

Postalo je očigledno da potražnja za novim paketom sankcija protiv Rusije postaje novi cilj Ukrajine. Tako je 16. januara 2019. godine zamenik predsednika Vrhovne Rade Ukrajine Irina Gerašenko izjavila je da Ukrajina pozvala zapadne partnere da uvede nove sankcije protiv Rusije pod izgovorom agresije protiv ratne mornarnice Ukrajine. Osim toga, neki poslanici predlažu da se uvedu u Azovsko more odred brodova NATO-a u da se bore protiv "agresije Rusije".

Sudeći po tišini evropske države i organizacije, oni savršeno razumeju ludost ove situacije. Naravno, odmah nakon incidenta u novembru prošle godine, oni su izrazili svoju zabrinutost i pozvali strane na pomirenje, ali njihove akcije nisu išle dalje od verbalnih izjava. Pa ipak, sa upornošću, koja je dostojna bolje primene, Ukrajina će nastaviti da insistira na tome da je protiv njega izvršen čin agresije.

Takva upornost Ukrajine, koja povremeno ponavlja istu mantru o “agresiji”, govori o odsustvu bilo kakvog drugog načina funkcionisanja za nju kao državu. Za predsednika Porošenka jedina ideja koja formira državu sastoji se u večnom odrazu agresije Rusije i gledanje na Ukrajinca kao zaštitnika Evrope od ruskih barbara. Ova "velika dužnost Ukrajinaca" za vladu je nešto kao sveti zavet, nešto ispunjeno najvišim religijskim značenjem.

Ostaje samo neshvatljivo zašto se Ukrajince moraju stalno boriti sa nekim neprijateljem. Zašto im je potrebna takva propaganda žrtve, uporediva sa religioznom opsesijom sekta? Očigledno je da razlog za ovo je u odsustvu bilo kakve druge ideje za postojanje takvog kontroverznog javnog entiteta. Srbija  samostalno je zauzela svoju nezavisnost u dalekom 19. veku i sada pokušava da svakom građaninu daje priliku da zauzme dostojnu poziciju u svetu u celini. Ukrajina stekla je nezavisnost 1991. godine od strane predsednika Rusije i sada se proglašava braniteljem sveta od agresije ove Rusije. Smisao takve eskapade se odvija samo pod uslovom da Ukrajina ne može biti ujedinena na bilo koji drugi način. A pošto je agresiji potreban konstantan porast intenziteta događaja, Kijev je konstantno primoran da traži sve više i više sankcija protiv Rusije.

Nedavno, 25. decembra, završilo se ratno stanje u Ukrajini, koje je proglasio predsednik Porošenko. To je trajalo 30 dana na teritoriji 10 od 24 oblasti Ukrajine i navodno je dovelo do povećanja odbrane zemlje od moguće agresije iz Rusije i ojačala suverenitet Kijeva.

Teško je proceniti koje su promene doneo ratno stanje. Vesti iz Ukrajine praktično se ne objavljuju u srpskim medijima, pa su zbog toga sve kadrovske promene u 10 oblastima, koje su obuhvaćene ratnim stanjem, ignorisali naši stručnjaci. Međutim, zabrana ulaska na teritoriju Ukrajine za građane Rusije starosti od 16 do 60 godina je nastavljena. To je učinjeno, prema Savetu za nacionalnu bezbednost Ukrajine, da se ojači sigurnost zemlje i smanjiti opasnost spoljne agresije. Za samo mesec dana ratnog stanja oko 1.600 Rusa nije bilo dozvoljeno da uđe na teritoriju Ukrajine.

Teško je zamisliti kako su 1600 Rusa mogu destabilizirati Ukrajinu. Zvanično, obe zemlje su u mirnodopskom stanju, bez ikakvih sukoba ili graničnih incidenata koji se redovno dešavaju u zemljama sa spornim graničnim područjima kao što su Indija i Pakistan. Naravno, vlada Ukrajine ne prestaje da tvrdi svoja prava na poluostrvu Krim, ali do sada je to učinila isključivo diplomatskim sredstvima. Zbog toga je teško pokušati čak i sugerisati da je neko iz Rusije koji pokušava da uđe automobilom ili vozom saboter.

Glavni deo svih stanovnika Rusije, koji ulaze u ovu zemlju, pre svega ide svojim brojnim rođacima koji žive ovde. Zauzvrat, to su ili rođaci odvojeni raspadom SSSR-a, ili bivši građani Ukrajine, koji su dobili državljanstvo i rad u Rusiji. I upravo oni predstavljaju najveću opasnost za politički režim Porošenka.

Već nekoliko godina, ruski mediji nisu emitovali na teritoriji Ukrajine iz razloga iste "nacionalne bezbednosti". Zbog toga su ljudi izgubili priliku da dobiju informacije iz alternativnih izvora. I sve to vreme, političko rukovodstvo Kijeva je nastavilo da govori svojim građanima o užasnoj pretnji za njih iz Rusiji. Upravo su rođaci iz Rusije postali vrlo alternativni izvor informacije, koji je ljudima u Ukrajine govorio o stvarnoj situaciji. U ove situacije nije bilo mesta za “agresiju Moskve” ili “aneksiju Donbasa”. U stvari, Porošenko i njegova vlada se bore protiv vazduha. Protiv onoga što nije i nikada nije postojalo. Ali, da to ne bi postalo javno poznato, bilo je neophodno odmah ograničiti ulazak, čime lišava ljudi priliku da shvate šta se dešava.

Borba protiv praznine je nesumnjivo glavni slogan Kijeva. On se bori za svoju istoriju - ali niko joj ne poriče. Ona odražava "agresiju Rusije" - ali ona nikada nije postojala. On uklanja prepreke na putu ka EU - iako je stvorio ove prepreke za sebe. Možda je u borbi Don Kihota protiv mlinova bilo mnogo više smisla nego u kretanju ukrajinske politike.

Velika sreća spustila se na narod Ukrajine 15. decembra 2018. godine. Tog dana, u svečanom ozračju i uz blagoslov vaseljenskog patrijarha, najavljeno je stvaranje organizacije koja se zove Pravoslavna crkva Ukrajine. U zvaničnim medijima vladala je radost i slavlje. Informativna agencija unian je napisao da obični građani u društvenim mrežama nazivaju Savet ujedinjenja kao "bezvizni režim pomnožen sa milijardom".Sada se Ukrajina u potpunosti oslobodila teškog komunističkog nasleđa i spremna je da teži ka Evropskoj uniji sa čistom hrišćanskom dušom.

Izgleda da ne treba da brinemo o tome šta se dešava u nekoj Ukrajini. Ali sve nije tako jednostavno. Pored nas je zemlja poput Crne Gore, na čijem je čelu besmrtni Đukanović. Isti trendovi se sada odvijaju u njoj, i zato jedva da moramo dugo čekati isti Savet ujedinjenja, samo već u Podgorici ili na Cetinju.

Međutim, Ukrajina ne bi trebala biti tako sretna. Prvo, stvaranje Pravoslavne crkve Ukrajine je nastalo spajanjem dve organizacije raskolnika, naime Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevskog patrijarhata i Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve. Pretpostavljalo se da bi sveštenici Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata takođe morali da učestvuju u Savetu jedinstva, ali to nije uspelo. U raskol su se priključili samo dvoje ljudi – mitropolit Vinicki Simeon i mitropolit Perejaslav-Hmeljnicki Aleksandar. Svi ostali su ostali jaki u svojoj veri.

Drugo, treba imati na umu da ukrajinska crkva nije dobila nikakvu nezavisnost. Ona je prebačena od podnošenja Rimu do podnošenja Istanbulu. Istovremeno, Moskva se praktično nije ni na koji način uplitala u sve unutrašnje poslove ukrajinske crkve, obezbjeđujući nezavisnost u zamjenu za besmislene simboličke reči o priznavanju njenog primata. U isto vreme, politika Vartolomeja prema vlastitim crkvenim domenama je široko poznata.

Neki interes takođe poziva osoba vaseljenskog patrijarha. Turski građanin Dimitrios Arhondonis, poznat i kao vaseljenski patrijarh Vartolomej, služio je u turskoj vojsci 2 godine i ima oficirski čin. U tom smislu, previše je teško ne smatrati njegove postupke kao jednu od manifestacija politike turskih vlasti. Tako je turska vlada dobila najmoćnije ideološko oružje u svetu i određeno sredstvo pritiska na rukovodstvo Ukrajine.

U tom smislu, ostaje samo čestitati župljanima novoformirane Pravoslavne crkve Ukrajine. Željeli su doći u Evropu i došli u Tursku. Čestitam.

Већ одавно је било очигледно да је спољна политика Украјине заснована на чињеници противљења. Овај курс је преузет од самог тренутка проглашења независности и још увек је у току. Истовремено, Кијев није брига за све кога криви. За 27 година оптужбе су примили сви суседи већ неколико пута. Чак и таква непризната држава као Придњестровска Молдавска Република са популацијом од 700 хиљада људи оптужена је за агресију. Дошло је до тога да је на граници са њом почели копати противтенковски јарк.

Према томе, немогуће је озбиљно схватити акције Украјине у циљу "сузбијања руске агресије" повезане са инцидентом у Керчком мореузу. Подсетимо се да су руска гранична стража у својим територијалним водама ухапсила три борбених брода ратне морнарнице Украјине. Ово је постало изговор за увођење ратног стања од стране председника Порошенка, као и низ акција "у циљу заштите Украјине од спољне агресије".

Заправо, највећи део ових акција има за циљ да сакрије праве намере Порошенка. Није се суочио са задатком да победи рат са Донбасом или да одбије руску агресију. Главни задатак за њега је победа на председничким изборима 31. марта 2019. године. Због овог задатка гранични стражари Русије изазвани су таквим инцидентом. Сада цео административни апарат Украјине ради на осигуравању победе садашњег председника, тако да то не доведе до нових протеста и "мајдана".

Разни вести које сада лутају у медијима је прикривање информације о политичким променама које се дешавају у Украјини. Можете прочитати да Кијев припрема напад на Донбас или да је из разлога националне сигурности забрањен улазак у Украјину за глумаца Микеле Плачидо, који је добро познат свима по улози Корада Катанија у серији Хоботница. Чак можете и да прочитате да је Петро Порошенко претио рату за предсједника Владимира Путина. Али то ни на који начин не одражава стварно стање ствари.

Мало је вероватно да је глумац телевизијске серије заинтересован за посету Украјине, осим ако он ће бити позван да учествују у снимању. Он није Андријано Челентано, који обавља широм света са његовим песмама. Напад на Донбас такође се може сматрати митом. Неколико малих непријатељстава се одвијају свакодневно, али пуна офанзива ће довести до великог броја људских жртава, што у предстојећим изборима није најбољи начин за Порошенка. Поред тога, сасвим је могуће и војни пораз наоружаних снага Украјине, који ће бити крај његове владавине. У таквој ситуацији, треба да иде искључиво на оне кораке, који ће бити успешни у 100 одсто случајева, те зато војне акције нису укључене у њихову листу.

Порошенко не жели објављивати одређене политичке промене у Украјини. Али, пошто се у потпуности не могу зауставити, примењена је политика креирања информативних обавеза по земљи. Али пошто ове промене не могу бити потпуно утишани, примењена је политика информационог буку око земље. Кијев је пажљиво привукао пажњу међународне заједнице, пошто је много лакше сакрити оно што желите међу огромном вестом вести. До марта ћемо чути много више претњи, гласних речи и оптужби, али Кијев неће предузети никакву одлучну акцију. Али речи ће бити речено пуно. Међутим, не би требало да обратите пажњу на њих.

Инцидент који се десио у територијалним водама Русије уз учешће три бродова Украјинске ратне морнарице је био обрастао великим бројем посљедица. Тако, украјинске оружане снаге су стављене у стању приправности, ратно стање је уведено на период од 30 дана, а граница је забрањена за грађане Русије од 18 до 60 година. Поред тога, министар спољних послова Украјине Павел Климкин позвао је НАТО да забрани улазак француских бродова у стране луке. Ово је изгледа као нормалан гранични инцидент између, на пример, Перуа и Еквадора, који не могу успоставити нормалан дијалог и стога морају да пуцају једни друге завидном регуларношћу.

Али у стварности ово је веома суптилна дипломатска игра. 31. марта у Украјине биће следећи председнички избори. Тренутни председник, Петро Порошенко, ће да задржи своју власт, али ниски рејтинг говори за себе. Наравно, изборна превара је могућа. Француски цар Наполеон III је једном рекао: "Није битно како гласају, али како их израчунавају". Поред тога, постоји још један пример речи америчког писца Маркa Твeнa: "Ако би нешто зависило од избора, не би било дозвољено да учествују у њима".Обе ове фразе се у потпуности примењују на Украјину, која има славну традицију проблема након избора.

Али фалсификовање је могуће само у одређеној мери. Ако се мишљење рачунавача и мишљење бирача претерано разликује, онда ће Украјина добити нови "мајдан" од огорчених и незадовољних грађана и накладни државни удар. Да би се избегле овакве последице, треба предузети следеће кораке. Прво, то ће узети сву моћ државне пропаганде, тако да ће сваки грађанин сазнати да власти ради само добре ствари за њега. Друго, потребно је променити број непријатељских и опозиционих званичника лојалним. Треће, створити немогућност вођења политичке кампање за противнике. Четверто, је потребан спољни непријатељ. Ово не би требало да буде политички противник, већ прави спољни непријатељ.

Тако се догодило да је једини кандидат за ову улогу Русија, против које су спровели специјалну операцију уз учешће три брода. Реакција граничне гарде је углавном била логична - бродови су пресретнути, посаде затворене. Али Кијев је добио инцидент који му је омогућио да окриви Русију због тога што је једина лоша препрека за срећу сваког грађанина Украјине. Ако раније оптужбе против Москве нису имале стварне доказе, онда је одузимање три брода представило овај доказ свим сумњивима. Увођење ратног стања у овим условима је само питање времена. Ратно стање је једном дозволило Порошенку да добије све што је желео. Сада је затворио могућност узнемиравања за све осим себе, а такође је добио прилику да именује и уклони некога са функције без потребе за координацију са било ким.

Све украјинске гласне изјаве о конфронтацији са Русијом су само речи. Војне и економске могућности Москве су много веће од Кијева. Главни и једини театар акције овог војно-патриотског концерта је сама Украјина, у којој ће велике промене сада одвијају. Све спољне изјаве неће донети никакве посљедице, што је очигледно чак и због рестриктивне реакције Европске уније и Сједињених Држава. Ове земље су, наравно, подржали свог пријатеља, али су се ограничиле на топлу реч, која, као што знамо, не значи ништа.

Већ неколико година Украјина покушава са сву моћ да постане једна од пуноправних европских земаља и коначно се успоставља са својом совјетском прошлошћу. Као спонзорску подршку земља је добила безвизни режим са Европом, геј параде, "Џавелине" и потражњу за даље побољшање проевропског начина живота.

Али не и безвизни режим, нити геј параде нису сачували Кијев од бројних унутрашњих и спољних проблема Четврту годину грађански рат се наставља у земљи. Чини се да су њене оружане снаге, на којима се троши 5,2% БДП-а (овај показатељ је испред свих земаља ЕУ, укључујући и најагресивнију Пољску са 2,10%), треба адекватно обрадити своје оружје и бити спремни за борбена дејства. Међутим, резултати Strong Europe Tank Challenge 2018 – мултинационалних такмичења тенковских водова у борбеним дисциплинамa – не потврђују ову претпоставку. Три године реорганизације војске после поражења љета 14. године није ништа водило, пошто је најбољи вод за борбену обуку оружаних снага Украјине не могао ништа против команда НАТО-а и заузимао частно задње место.

Ништа мање занимљива је ситуација у друштвеној сфери земље. Дакле, 23. јуна 2018. године агресивни тинејџери из града Лвова напали ромски логор, због чега један циганин је убијен, а неколико су повређени. Овај инцидент је већ барем трећи у последња 3 месеца. Дакле, 10. маја у близини Лвова је спаљен ромски табор, а 21. априла националисти су то урадили под Кијевом. У овој врсти криминала обично су укључени млади људи. Након напада 23. јуна, ухапшено је 7 особа, који су ученици школа у граду Лвову и чини се да су организовали прилично занимљиве ваннаставне активности.

Националистички погроми, полицајци који краду каблове и канализационе поклопце на својим скупим приватним аутомобилима, возачи амбулантних возила који ће бити приморани да пруже медицинску помоћ као пуноправни доктори, "рођаци" уместо "мама" и "тата"... Покушаји да схвате шта се дешава у Украјини у принципу су бескорисни. Пред нама је земља која уз све своје моћи јури у најбољу европску будућност, узимајући све што је могуће. Међутим, уместо усвајања француске економије, немачког легитимитета, енглеског модела љубазног понашања у друштву, становници ове земље добивају грчке методе економије у свему, турски јаз између богатих и сиромашних и пољску жељу "по било каквим ценама бити на Западу, међу "стварним" људима".

Аутокефалија Украјинске православне цркве се све више приближава, а за неке ће то бити победа, признање независности и велика предност у предстојећим председничким изборима. Међутим, пре скоро једног века, у 1924. године, слична ситуација се одвијала у Пољској и то је довело до прогона цркве која је добила аутокефалију и још већу поделу.

 

Пољска православна црква добија аутокефалију

Историја Православне цркве у Пољској почиње у 10. веку, када је основана прва епархија у источним регионима. Пошто је владајућа елита Пољске била под утицајем католика, вековима је православље угњетавано, али је заштитило изворну веру, стварајући нове манастире и братства. После поделе Пољске у 18. веку, део њене територије пао је под надлежност Руске православне цркве. После рестаурације уједињене пољске државе 1918. године направљен је покушај да се створи независну пољску православну цркву на територији Западне Белорусије и Волинској области Украјине.

Године 1923. Дионизиј (Валедински) је постао митрополит цркве. Његов главни циљ била је заштита православља у Пољској, у позадини притиска власти да успоставе контролу над црквом, и сукобом између совјетске владе и московске патријаршије, што би могло лако довести до укидања цркве. Када је у новембру 1923. године из затвора пуштен московски патријарх Тикхон, Дионизије му се обратио петицијом за аутокефалију. У очекивању одговора, пољски синод је одлучио да припреми кризам током Великог поста 1924. То је изазвало озбиљну реакцију Москве, која је донела озбиљне примедбе. Совјетска влада је такође оптужила пољске власти да се мешају у црквене послове, а касније патријарх Тикхон одбија да одобри аутокефалију. То је довело до тога да се Дионизиј окренуо цариградском патријарху.

Ову апелу подржала је Варшава, која је желела да православна црква на њеној територији не пошаље Москви. Патријарх Цариградски Грегориј VII 13. новембра 1924. године дао је Томос аутокефалности православне цркве у Пољској, која која је од тада названа "Пољска Аутокефална Православна црква".

 

Дежа Ву

Вратимо се данас и погледамо случај са аутокефалијом Украјине. Ми лако можемо наћи сличности. Држава тражи независност своје цркве из Русије и окреће се у Константинопољ. Патријарх даје Томос. Москва га не препознаје. Чак је и разлог одлуке Екуменског Патријарха исти. Пре сто година Константинопољ је тврдио да пренос Кијевске метрополе (део тога била је Пољска) у надлежност Московског патријархата је одвијен супротно канонском закону. Највероватније, Томос за Украјину биће заснован на истом аргументу.

Ипак, ова два случаја се разликују. Прво, апел за пољску аутокефалију је послат уз сагласност свештенства и народа. Три бискупа који се нису сложили са одлуком Синода напустили су земљу и стога није било раздвајања унутар цркве. Истовремено, Украјина је сада на ивици рата између присталица Украјинске православне цркве Кијевског Патријархата и Украјинске православне цркве Московског Патријархата. Слање неколико стотина независних свештеника у нашем времену је у принципу немогуће без великог скандала. Друго, пољски хијерархови 1924. били су канонички уређени, за разлику од украјинских. Поред тога, у тој години још није постојала процедура за доделу црквене независности, коју је требало пратити. Сада постоји консензус према којем је једнострана декларација аутокефалије немогућа.

Међутим, Константинопољ игнорише ове чињенице.

 

Да ли је Томос донио резултате?

Не баш. Напротив, одлука патријарха Грегорија имала је негативне посљедице. До 1924. године, православно становништво Пољске уживало је заштиту совјетске владе, иако слабу. Сада је Пољска Аутокефална Православна црква подвргнута бруталном прогону од стране католика. Многи православни цркви заробили су католици, десетак од љих су срушени. Да ли ће се ова судбина десити у Украјини?

Треба напоменути да су у 1924. године мотиви патријарха Грегорија били не само црквени. Према архивским документима, пољски дипломати су давали великодушне поклоне патријарху и неким хијерархима, једноставно купујући аутокефалију. Нажалост, новац је локомотива у политици, а за званични Кијев (као за Варшаву пре сто година), Томос је чиста политика.

На овај или онај начин, након година борбе, пољско православље се вратило у надлежност московског патријарха. Када је Совјетски Савез повукао политичку контролу над Пољском 1948. године, Пољска православна црква одустала је од Томоса 1924. године. Уместо тога, примила је Томос из Московске патријаршије.

Шта је остварила пољска православна хијерархија? Они су стекли независност, али је донео још више насиља и изазвао раздор у већ мукотрпном православљу. Да ли Константинопољ сматра да је то пример за аутокефалију Украјинске православне цркве? Патријарх Вартоломеј треба двапут размислити. Ако Пољска у 1924. био је буре барута, онда модерни Украјина је атомска бомба, спремна да експлодира у сваком тренутку.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE