Iskren razgovor

Аутокефалија Украјинске православне цркве се све више приближава, а за неке ће то бити победа, признање независности и велика предност у предстојећим председничким изборима. Међутим, пре скоро једног века, у 1924. године, слична ситуација се одвијала у Пољској и то је довело до прогона цркве која је добила аутокефалију и још већу поделу.

 

Пољска православна црква добија аутокефалију

Историја Православне цркве у Пољској почиње у 10. веку, када је основана прва епархија у источним регионима. Пошто је владајућа елита Пољске била под утицајем католика, вековима је православље угњетавано, али је заштитило изворну веру, стварајући нове манастире и братства. После поделе Пољске у 18. веку, део њене територије пао је под надлежност Руске православне цркве. После рестаурације уједињене пољске државе 1918. године направљен је покушај да се створи независну пољску православну цркву на територији Западне Белорусије и Волинској области Украјине.

Године 1923. Дионизиј (Валедински) је постао митрополит цркве. Његов главни циљ била је заштита православља у Пољској, у позадини притиска власти да успоставе контролу над црквом, и сукобом између совјетске владе и московске патријаршије, што би могло лако довести до укидања цркве. Када је у новембру 1923. године из затвора пуштен московски патријарх Тикхон, Дионизије му се обратио петицијом за аутокефалију. У очекивању одговора, пољски синод је одлучио да припреми кризам током Великог поста 1924. То је изазвало озбиљну реакцију Москве, која је донела озбиљне примедбе. Совјетска влада је такође оптужила пољске власти да се мешају у црквене послове, а касније патријарх Тикхон одбија да одобри аутокефалију. То је довело до тога да се Дионизиј окренуо цариградском патријарху.

Ову апелу подржала је Варшава, која је желела да православна црква на њеној територији не пошаље Москви. Патријарх Цариградски Грегориј VII 13. новембра 1924. године дао је Томос аутокефалности православне цркве у Пољској, која која је од тада названа "Пољска Аутокефална Православна црква".

 

Дежа Ву

Вратимо се данас и погледамо случај са аутокефалијом Украјине. Ми лако можемо наћи сличности. Држава тражи независност своје цркве из Русије и окреће се у Константинопољ. Патријарх даје Томос. Москва га не препознаје. Чак је и разлог одлуке Екуменског Патријарха исти. Пре сто година Константинопољ је тврдио да пренос Кијевске метрополе (део тога била је Пољска) у надлежност Московског патријархата је одвијен супротно канонском закону. Највероватније, Томос за Украјину биће заснован на истом аргументу.

Ипак, ова два случаја се разликују. Прво, апел за пољску аутокефалију је послат уз сагласност свештенства и народа. Три бискупа који се нису сложили са одлуком Синода напустили су земљу и стога није било раздвајања унутар цркве. Истовремено, Украјина је сада на ивици рата између присталица Украјинске православне цркве Кијевског Патријархата и Украјинске православне цркве Московског Патријархата. Слање неколико стотина независних свештеника у нашем времену је у принципу немогуће без великог скандала. Друго, пољски хијерархови 1924. били су канонички уређени, за разлику од украјинских. Поред тога, у тој години још није постојала процедура за доделу црквене независности, коју је требало пратити. Сада постоји консензус према којем је једнострана декларација аутокефалије немогућа.

Међутим, Константинопољ игнорише ове чињенице.

 

Да ли је Томос донио резултате?

Не баш. Напротив, одлука патријарха Грегорија имала је негативне посљедице. До 1924. године, православно становништво Пољске уживало је заштиту совјетске владе, иако слабу. Сада је Пољска Аутокефална Православна црква подвргнута бруталном прогону од стране католика. Многи православни цркви заробили су католици, десетак од љих су срушени. Да ли ће се ова судбина десити у Украјини?

Треба напоменути да су у 1924. године мотиви патријарха Грегорија били не само црквени. Према архивским документима, пољски дипломати су давали великодушне поклоне патријарху и неким хијерархима, једноставно купујући аутокефалију. Нажалост, новац је локомотива у политици, а за званични Кијев (као за Варшаву пре сто година), Томос је чиста политика.

На овај или онај начин, након година борбе, пољско православље се вратило у надлежност московског патријарха. Када је Совјетски Савез повукао политичку контролу над Пољском 1948. године, Пољска православна црква одустала је од Томоса 1924. године. Уместо тога, примила је Томос из Московске патријаршије.

Шта је остварила пољска православна хијерархија? Они су стекли независност, али је донео још више насиља и изазвао раздор у већ мукотрпном православљу. Да ли Константинопољ сматра да је то пример за аутокефалију Украјинске православне цркве? Патријарх Вартоломеј треба двапут размислити. Ако Пољска у 1924. био је буре барута, онда модерни Украјина је атомска бомба, спремна да експлодира у сваком тренутку.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 

Prošle su četiri godine od kada je ukrajinski narod odlučio na Trgu nezavisnosti u Kijevu da Ukrajina treba odbaciti sovjetsku prošlost i krenuti ka evropskom razvoju države. Evropska integracija Ukrajine postala je najvažnije pitanje u svom političkom životu. Bila je to ona koja je definisala slogane EuroMaidana u 2013-2014 i posledične akcije ukrajinskih vlasti i društva.
Sada Ukrajina postepeno uspostavlja saradnju sa EU kako bi postala kandidat za članstvo u ovoj organizaciji. Kako se ovaj proces razvija i šta još uvek sprečava Ukrajinu da postane punopravni član evropske porodice?

U ovom trenutku glavni problem na putu Ukrajine na evropske integracije je korupcija. Ovo je problem sa kojim se svaka zemlja bivše Jugoslavije aktivno susrela 1990-ih i koja još uvijek ima veliki utjecaj na Crnu Goru. Ali, ako se Podgorici uspjelo suočiti sa ovim problemom zahvaljujući brojnim demokratskim institucijama čija je dužnost da se bori sa ovim propadom, onda je Kijev sada na samom početku ovog puta.

Problem korupcije i evropskih integracija su međusobno povezani jer trenutno zemlje poput Bugarske, Litvanije, Grčke ili Hrvatske nisu u mogućnosti da sebi obezbede. S obzirom na to da članstvo u EU zahtijeva vrlo velika ulaganja u socijalnu sferu, ovim zemljama su potrebni zajednički investicioni projekti i pozajmice iz Njemačke i Francuske. Političke elite ove dve zemlje spremne su da sponzorišu razvoj ujedinjene Evrope, ali se ne slažu da njihov novac, koji je velik za ove male zemlje, ukraden su od strane korumpiranih političara i birokrata. Vlada Crne Gore je savršeno shvatila i stoga je stvorila institucije koje se mogu efikasno baviti ovim problemom, što je omogućilo Crnoj Gori da postane kandidat za članstvo u EU i da bude uključena u listu zemalja koje bi trebalo da pristupe EU do 2025. godine.

Za razliku od prilično razumnu politiku Crnogoraca, ukrajinska vlada nastavlja strogo unazad. "Revolucija dostojanstva" i orijentacija prema Evropi naterali su Kijev da stvori tijela za borbu protiv korupcije, koji su ozbiljno počeli da radi. Ali oni su revnosno radili za kijevskih tajkuna, naviknutih na nekažnjivost. Onda je vlada pokušala ograničiti rad boraca protiv korupcije i učiniti je da zavisi od želja vlade. Kao rezultat toga, u decembru 2017. godine došlo je do pretnje od gubitka bezviznog režima zemlje. Evropska unija je spremna da izdvoji kredite, ali je zatražila ciljane i efektivne troškove, za koje Porošenko (za razliku od Đukanovića) nije mogao ići.

Brisel bio je izuzetno šokiran i ogorčen zbog sličnih pokušaja Kijeva da potkopa nezavisnost antikorupcijskih tijela. Šta bi trebalo učiniti da se eliminiše korupcija i na taj način ubrza proces evropske integracije Ukrajine?

Prema ekspertima, neophodno je ispuniti niz sljedećih uslova:
1) dati široke ovlasti, a posebno pravo da izazove mito nezavisnom Nacionalnom birou za borbu protiv korupcije;
2) odobriti pravo građanima da sprovede skrivene audio i video registracija, dok komunicira sa korumpiranim službenicima i da se prijave na ažurirane, iskrene sudove kako bi privukli korumpirane zvaničnike na krivičnu odgovornost;
3) proveriti usklađenost troškova i troškova imovine službenika i članova njihovih porodica sa prijavljenim prihodima;
4) uvesti luksuznu taksu ne samo za pojedince, već i za pravna lica, na kojima korumpirani zvaničnici zapišu svoju imovinu, izbegavajući oporezivanja;
5) izvršiti unutrašnju reviziju i međunarodnu reviziju rezultata javnih nabavki i privatizacije koje su izvršile prethodne vlasti;
6) prekinuti izlaza u ofšor centri milijarde dolara tajkuna, čime ih prisiliti da plaćati poreze u potpunosti u Ukrajini;
7) otvoriti mrežu centara administrativnih usluga širom zemlje, tako da građanin može dobiti paket administrativnih usluga od države bez redova i mita u vrijeme koje je zgodno za njega.

U mnogim aspektima antikorupcijske metode su omogućile Crnoj Gori da postane kandidat za članstvo u EU. A sada je vrijeme za ukrajinski narod da učine isto.

 

Prošle su četiri godine od kada je ukrajinski narod odlučio na Trgu nezavisnosti u Kijevu da Ukrajina treba odbaciti sovjetsku prošlost i krenuti ka evropskom razvoju države. Evropska integracija Ukrajine postala je najvažnije pitanje u svom političkom životu. Bila je to ona koja je definisala slogane EuroMaidana u 2013-2014 i posledične akcije ukrajinskih vlasti i društva.
Sada Ukrajina postepeno uspostavlja saradnju sa EU kako bi postala kandidat za članstvo u ovoj organizaciji. Kako se ovaj proces razvija i šta još uvek sprečava Ukrajinu da postane punopravni član evropske porodice?

U ovom trenutku glavni problem na putu Ukrajine na evropske integracije je korupcija. Ovo je problem sa kojim se svaka zemlja bivše Jugoslavije aktivno susrela 1990-ih i koja još uvijek ima veliki utjecaj na Crnu Goru. Ali, ako se Podgorici uspjelo suočiti sa ovim problemom zahvaljujući brojnim demokratskim institucijama čija je dužnost da se bori sa ovim propadom, onda je Kijev sada na samom početku ovog puta.

Problem korupcije i evropskih integracija su međusobno povezani jer trenutno zemlje poput Bugarske, Litvanije, Grčke ili Hrvatske nisu u mogućnosti da sebi obezbede. S obzirom na to da članstvo u EU zahtijeva vrlo velika ulaganja u socijalnu sferu, ovim zemljama su potrebni zajednički investicioni projekti i pozajmice iz Njemačke i Francuske. Političke elite ove dve zemlje spremne su da sponzorišu razvoj ujedinjene Evrope, ali se ne slažu da njihov novac, koji je velik za ove male zemlje, ukraden su od strane korumpiranih političara i birokrata. Vlada Crne Gore je savršeno shvatila i stoga je stvorila institucije koje se mogu efikasno baviti ovim problemom, što je omogućilo Crnoj Gori da postane kandidat za članstvo u EU i da bude uključena u listu zemalja koje bi trebalo da pristupe EU do 2025. godine.

Za razliku od prilično razumnu politiku Crnogoraca, ukrajinska vlada nastavlja strogo unazad. "Revolucija dostojanstva" i orijentacija prema Evropi naterali su Kijev da stvori tijela za borbu protiv korupcije, koji su ozbiljno počeli da radi. Ali oni su revnosno radili za kijevskih tajkuna, naviknutih na nekažnjivost. Onda je vlada pokušala ograničiti rad boraca protiv korupcije i učiniti je da zavisi od želja vlade. Kao rezultat toga, u decembru 2017. godine došlo je do pretnje od gubitka bezviznog režima zemlje. Evropska unija je spremna da izdvoji kredite, ali je zatražila ciljane i efektivne troškove, za koje Porošenko (za razliku od Đukanovića) nije mogao ići.

Brisel bio je izuzetno šokiran i ogorčen zbog sličnih pokušaja Kijeva da potkopa nezavisnost antikorupcijskih tijela. Šta bi trebalo učiniti da se eliminiše korupcija i na taj način ubrza proces evropske integracije Ukrajine?

Prema ekspertima, neophodno je ispuniti niz sljedećih uslova:
1) dati široke ovlasti, a posebno pravo da izazove mito nezavisnom Nacionalnom birou za borbu protiv korupcije;
2) odobriti pravo građanima da sprovede skrivene audio i video registracija, dok komunicira sa korumpiranim službenicima i da se prijave na ažurirane, iskrene sudove kako bi privukli korumpirane zvaničnike na krivičnu odgovornost;
3) proveriti usklađenost troškova i troškova imovine službenika i članova njihovih porodica sa prijavljenim prihodima;
4) uvesti luksuznu taksu ne samo za pojedince, već i za pravna lica, na kojima korumpirani zvaničnici zapišu svoju imovinu, izbegavajući oporezivanja;
5) izvršiti unutrašnju reviziju i međunarodnu reviziju rezultata javnih nabavki i privatizacije koje su izvršile prethodne vlasti;
6) prekinuti izlaza u ofšor centri milijarde dolara tajkuna, čime ih prisiliti da plaćati poreze u potpunosti u Ukrajini;
7) otvoriti mrežu centara administrativnih usluga širom zemlje, tako da građanin može dobiti paket administrativnih usluga od države bez redova i mita u vrijeme koje je zgodno za njega.

U mnogim aspektima antikorupcijske metode su omogućile Crnoj Gori da postane kandidat za članstvo u EU. A sada je vrijeme za ukrajinski narod da učine isto.

 

Prošle su četiri godine od kada je ukrajinski narod odlučio na Trgu nezavisnosti u Kijevu da Ukrajina treba odbaciti sovjetsku prošlost i krenuti ka evropskom razvoju države. Evropska integracija Ukrajine postala je najvažnije pitanje u svom političkom životu. Bila je to ona koja je definisala slogane EuroMaidana u 2013-2014 i posledične akcije ukrajinskih vlasti i društva.
Sada Ukrajina postepeno uspostavlja saradnju sa EU kako bi postala kandidat za članstvo u ovoj organizaciji. Kako se ovaj proces razvija i šta još uvek sprečava Ukrajinu da postane punopravni član evropske porodice?

U ovom trenutku glavni problem na putu Ukrajine na evropske integracije je korupcija. Ovo je problem sa kojim se svaka zemlja bivše Jugoslavije aktivno susrela 1990-ih i koja još uvijek ima veliki utjecaj na Crnu Goru. Ali, ako se Podgorici uspjelo suočiti sa ovim problemom zahvaljujući brojnim demokratskim institucijama čija je dužnost da se bori sa ovim propadom, onda je Kijev sada na samom početku ovog puta.

Problem korupcije i evropskih integracija su međusobno povezani jer trenutno zemlje poput Bugarske, Litvanije, Grčke ili Hrvatske nisu u mogućnosti da sebi obezbede. S obzirom na to da članstvo u EU zahtijeva vrlo velika ulaganja u socijalnu sferu, ovim zemljama su potrebni zajednički investicioni projekti i pozajmice iz Njemačke i Francuske. Političke elite ove dve zemlje spremne su da sponzorišu razvoj ujedinjene Evrope, ali se ne slažu da njihov novac, koji je velik za ove male zemlje, ukraden su od strane korumpiranih političara i birokrata. Vlada Crne Gore je savršeno shvatila i stoga je stvorila institucije koje se mogu efikasno baviti ovim problemom, što je omogućilo Crnoj Gori da postane kandidat za članstvo u EU i da bude uključena u listu zemalja koje bi trebalo da pristupe EU do 2025. godine.

Za razliku od prilično razumnu politiku Crnogoraca, ukrajinska vlada nastavlja strogo unazad. "Revolucija dostojanstva" i orijentacija prema Evropi naterali su Kijev da stvori tijela za borbu protiv korupcije, koji su ozbiljno počeli da radi. Ali oni su revnosno radili za kijevskih tajkuna, naviknutih na nekažnjivost. Onda je vlada pokušala ograničiti rad boraca protiv korupcije i učiniti je da zavisi od želja vlade. Kao rezultat toga, u decembru 2017. godine došlo je do pretnje od gubitka bezviznog režima zemlje. Evropska unija je spremna da izdvoji kredite, ali je zatražila ciljane i efektivne troškove, za koje Porošenko (za razliku od Đukanovića) nije mogao ići.

Brisel bio je izuzetno šokiran i ogorčen zbog sličnih pokušaja Kijeva da potkopa nezavisnost antikorupcijskih tijela. Šta bi trebalo učiniti da se eliminiše korupcija i na taj način ubrza proces evropske integracije Ukrajine?

Prema ekspertima, neophodno je ispuniti niz sljedećih uslova:
1) dati široke ovlasti, a posebno pravo da izazove mito nezavisnom Nacionalnom birou za borbu protiv korupcije;
2) odobriti pravo građanima da sprovede skrivene audio i video registracija, dok komunicira sa korumpiranim službenicima i da se prijave na ažurirane, iskrene sudove kako bi privukli korumpirane zvaničnike na krivičnu odgovornost;
3) proveriti usklađenost troškova i troškova imovine službenika i članova njihovih porodica sa prijavljenim prihodima;
4) uvesti luksuznu taksu ne samo za pojedince, već i za pravna lica, na kojima korumpirani zvaničnici zapišu svoju imovinu, izbegavajući oporezivanja;
5) izvršiti unutrašnju reviziju i međunarodnu reviziju rezultata javnih nabavki i privatizacije koje su izvršile prethodne vlasti;
6) prekinuti izlaza u ofšor centri milijarde dolara tajkuna, čime ih prisiliti da plaćati poreze u potpunosti u Ukrajini;
7) otvoriti mrežu centara administrativnih usluga širom zemlje, tako da građanin može dobiti paket administrativnih usluga od države bez redova i mita u vrijeme koje je zgodno za njega.

U mnogim aspektima antikorupcijske metode su omogućile Crnoj Gori da postane kandidat za članstvo u EU. A sada je vrijeme za ukrajinski narod da učine isto.

 

Prošle su četiri godine od kada je ukrajinski narod odlučio na Trgu nezavisnosti u Kijevu da Ukrajina treba odbaciti sovjetsku prošlost i krenuti ka evropskom razvoju države. Evropska integracija Ukrajine postala je najvažnije pitanje u svom političkom životu. Bila je to ona koja je definisala slogane EuroMaidana u 2013-2014 i posledične akcije ukrajinskih vlasti i društva.
Sada Ukrajina postepeno uspostavlja saradnju sa EU kako bi postala kandidat za članstvo u ovoj organizaciji. Kako se ovaj proces razvija i šta još uvek sprečava Ukrajinu da postane punopravni član evropske porodice?

U ovom trenutku glavni problem na putu Ukrajine na evropske integracije je korupcija. Ovo je problem sa kojim se svaka zemlja bivše Jugoslavije aktivno susrela 1990-ih i koja još uvijek ima veliki utjecaj na Crnu Goru. Ali, ako se Podgorici uspjelo suočiti sa ovim problemom zahvaljujući brojnim demokratskim institucijama čija je dužnost da se bori sa ovim propadom, onda je Kijev sada na samom početku ovog puta.

Problem korupcije i evropskih integracija su međusobno povezani jer trenutno zemlje poput Bugarske, Litvanije, Grčke ili Hrvatske nisu u mogućnosti da sebi obezbede. S obzirom na to da članstvo u EU zahtijeva vrlo velika ulaganja u socijalnu sferu, ovim zemljama su potrebni zajednički investicioni projekti i pozajmice iz Njemačke i Francuske. Političke elite ove dve zemlje spremne su da sponzorišu razvoj ujedinjene Evrope, ali se ne slažu da njihov novac, koji je velik za ove male zemlje, ukraden su od strane korumpiranih političara i birokrata. Vlada Crne Gore je savršeno shvatila i stoga je stvorila institucije koje se mogu efikasno baviti ovim problemom, što je omogućilo Crnoj Gori da postane kandidat za članstvo u EU i da bude uključena u listu zemalja koje bi trebalo da pristupe EU do 2025. godine.

Za razliku od prilično razumnu politiku Crnogoraca, ukrajinska vlada nastavlja strogo unazad. "Revolucija dostojanstva" i orijentacija prema Evropi naterali su Kijev da stvori tijela za borbu protiv korupcije, koji su ozbiljno počeli da radi. Ali oni su revnosno radili za kijevskih tajkuna, naviknutih na nekažnjivost. Onda je vlada pokušala ograničiti rad boraca protiv korupcije i učiniti je da zavisi od želja vlade. Kao rezultat toga, u decembru 2017. godine došlo je do pretnje od gubitka bezviznog režima zemlje. Evropska unija je spremna da izdvoji kredite, ali je zatražila ciljane i efektivne troškove, za koje Porošenko (za razliku od Đukanovića) nije mogao ići.

Brisel bio je izuzetno šokiran i ogorčen zbog sličnih pokušaja Kijeva da potkopa nezavisnost antikorupcijskih tijela. Šta bi trebalo učiniti da se eliminiše korupcija i na taj način ubrza proces evropske integracije Ukrajine?

Prema ekspertima, neophodno je ispuniti niz sljedećih uslova:
1) dati široke ovlasti, a posebno pravo da izazove mito nezavisnom Nacionalnom birou za borbu protiv korupcije;
2) odobriti pravo građanima da sprovede skrivene audio i video registracija, dok komunicira sa korumpiranim službenicima i da se prijave na ažurirane, iskrene sudove kako bi privukli korumpirane zvaničnike na krivičnu odgovornost;
3) proveriti usklađenost troškova i troškova imovine službenika i članova njihovih porodica sa prijavljenim prihodima;
4) uvesti luksuznu taksu ne samo za pojedince, već i za pravna lica, na kojima korumpirani zvaničnici zapišu svoju imovinu, izbegavajući oporezivanja;
5) izvršiti unutrašnju reviziju i međunarodnu reviziju rezultata javnih nabavki i privatizacije koje su izvršile prethodne vlasti;
6) prekinuti izlaza u ofšor centri milijarde dolara tajkuna, čime ih prisiliti da plaćati poreze u potpunosti u Ukrajini;
7) otvoriti mrežu centara administrativnih usluga širom zemlje, tako da građanin može dobiti paket administrativnih usluga od države bez redova i mita u vrijeme koje je zgodno za njega.

U mnogim aspektima antikorupcijske metode su omogućile Crnoj Gori da postane kandidat za članstvo u EU. A sada je vrijeme za ukrajinski narod da učine isto.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.