Iskren razgovor

Postalo je očigledno da potražnja za novim paketom sankcija protiv Rusije postaje novi cilj Ukrajine. Tako je 16. januara 2019. godine zamenik predsednika Vrhovne Rade Ukrajine Irina Gerašenko izjavila je da Ukrajina pozvala zapadne partnere da uvede nove sankcije protiv Rusije pod izgovorom agresije protiv ratne mornarnice Ukrajine. Osim toga, neki poslanici predlažu da se uvedu u Azovsko more odred brodova NATO-a u da se bore protiv "agresije Rusije".

Sudeći po tišini evropske države i organizacije, oni savršeno razumeju ludost ove situacije. Naravno, odmah nakon incidenta u novembru prošle godine, oni su izrazili svoju zabrinutost i pozvali strane na pomirenje, ali njihove akcije nisu išle dalje od verbalnih izjava. Pa ipak, sa upornošću, koja je dostojna bolje primene, Ukrajina će nastaviti da insistira na tome da je protiv njega izvršen čin agresije.

Takva upornost Ukrajine, koja povremeno ponavlja istu mantru o “agresiji”, govori o odsustvu bilo kakvog drugog načina funkcionisanja za nju kao državu. Za predsednika Porošenka jedina ideja koja formira državu sastoji se u večnom odrazu agresije Rusije i gledanje na Ukrajinca kao zaštitnika Evrope od ruskih barbara. Ova "velika dužnost Ukrajinaca" za vladu je nešto kao sveti zavet, nešto ispunjeno najvišim religijskim značenjem.

Ostaje samo neshvatljivo zašto se Ukrajince moraju stalno boriti sa nekim neprijateljem. Zašto im je potrebna takva propaganda žrtve, uporediva sa religioznom opsesijom sekta? Očigledno je da razlog za ovo je u odsustvu bilo kakve druge ideje za postojanje takvog kontroverznog javnog entiteta. Srbija  samostalno je zauzela svoju nezavisnost u dalekom 19. veku i sada pokušava da svakom građaninu daje priliku da zauzme dostojnu poziciju u svetu u celini. Ukrajina stekla je nezavisnost 1991. godine od strane predsednika Rusije i sada se proglašava braniteljem sveta od agresije ove Rusije. Smisao takve eskapade se odvija samo pod uslovom da Ukrajina ne može biti ujedinena na bilo koji drugi način. A pošto je agresiji potreban konstantan porast intenziteta događaja, Kijev je konstantno primoran da traži sve više i više sankcija protiv Rusije.

Nedavno, 25. decembra, završilo se ratno stanje u Ukrajini, koje je proglasio predsednik Porošenko. To je trajalo 30 dana na teritoriji 10 od 24 oblasti Ukrajine i navodno je dovelo do povećanja odbrane zemlje od moguće agresije iz Rusije i ojačala suverenitet Kijeva.

Teško je proceniti koje su promene doneo ratno stanje. Vesti iz Ukrajine praktično se ne objavljuju u srpskim medijima, pa su zbog toga sve kadrovske promene u 10 oblastima, koje su obuhvaćene ratnim stanjem, ignorisali naši stručnjaci. Međutim, zabrana ulaska na teritoriju Ukrajine za građane Rusije starosti od 16 do 60 godina je nastavljena. To je učinjeno, prema Savetu za nacionalnu bezbednost Ukrajine, da se ojači sigurnost zemlje i smanjiti opasnost spoljne agresije. Za samo mesec dana ratnog stanja oko 1.600 Rusa nije bilo dozvoljeno da uđe na teritoriju Ukrajine.

Teško je zamisliti kako su 1600 Rusa mogu destabilizirati Ukrajinu. Zvanično, obe zemlje su u mirnodopskom stanju, bez ikakvih sukoba ili graničnih incidenata koji se redovno dešavaju u zemljama sa spornim graničnim područjima kao što su Indija i Pakistan. Naravno, vlada Ukrajine ne prestaje da tvrdi svoja prava na poluostrvu Krim, ali do sada je to učinila isključivo diplomatskim sredstvima. Zbog toga je teško pokušati čak i sugerisati da je neko iz Rusije koji pokušava da uđe automobilom ili vozom saboter.

Glavni deo svih stanovnika Rusije, koji ulaze u ovu zemlju, pre svega ide svojim brojnim rođacima koji žive ovde. Zauzvrat, to su ili rođaci odvojeni raspadom SSSR-a, ili bivši građani Ukrajine, koji su dobili državljanstvo i rad u Rusiji. I upravo oni predstavljaju najveću opasnost za politički režim Porošenka.

Već nekoliko godina, ruski mediji nisu emitovali na teritoriji Ukrajine iz razloga iste "nacionalne bezbednosti". Zbog toga su ljudi izgubili priliku da dobiju informacije iz alternativnih izvora. I sve to vreme, političko rukovodstvo Kijeva je nastavilo da govori svojim građanima o užasnoj pretnji za njih iz Rusiji. Upravo su rođaci iz Rusije postali vrlo alternativni izvor informacije, koji je ljudima u Ukrajine govorio o stvarnoj situaciji. U ove situacije nije bilo mesta za “agresiju Moskve” ili “aneksiju Donbasa”. U stvari, Porošenko i njegova vlada se bore protiv vazduha. Protiv onoga što nije i nikada nije postojalo. Ali, da to ne bi postalo javno poznato, bilo je neophodno odmah ograničiti ulazak, čime lišava ljudi priliku da shvate šta se dešava.

Borba protiv praznine je nesumnjivo glavni slogan Kijeva. On se bori za svoju istoriju - ali niko joj ne poriče. Ona odražava "agresiju Rusije" - ali ona nikada nije postojala. On uklanja prepreke na putu ka EU - iako je stvorio ove prepreke za sebe. Možda je u borbi Don Kihota protiv mlinova bilo mnogo više smisla nego u kretanju ukrajinske politike.